md-medicaldata

Authors

 

Милорад Жикић

 

 

Како већ из наслова очекивано проистиче за људску громаду и биолошки раритет у националним и европским оквирима, нанизало се поред бременитог и садржајног живота и проживљених година и много врхунских резултата у струци, науци, хуманитарним и културним активностима, нашег и европског слављеника Теодора Ковача (Нови Кнежевац, 24. април 1923).
Највеће и највише могуће заслужене колегијалне и људски искрене честитке примио је од својих суграђана, на челу са председником Града, челницима Медицинског факултета, Клинике за ендокринологију Института за интерне болести, Јеврејске општине у Новом Саду и Заједнице Јеврејских општина Србије, Друштва лекара Војводине Српског лекарског друштва, огранка Академије медицинских наука Српског лекарског друштва у Новом Саду, пријатеља, поштовалаца ...
Актуелно је најстарији новосадски, национални и европски лекар интерниста - ендокринолог, дијабетолог, пензионисани професор Медицинског факултета новосадског Универзитета, један од најстаријих редовних чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, оснивач Клинике за ендокринологију садашњег Института за интерне болести Клиничког центра Војводине, лауреат Годишње награде новосадског Медицинског факултета и Друштва лекара Војводине Српског лекарског друштва за научно истраживачки рад, потом и Годишње награде ДЛВ-СЛД за животно дело, председник Подружнице ДЛВ-СЛД, аутор великог броја стручних радова и медицинских књига...
Његов први рад од пре 70 година, објављен у Медицинском прегледу био је о беснилу у селу Бешка, где му је било и прво радно место као лекара опште медицине. И тај његов рад нас снажно повезује у Пастеровом друштву у Новом Саду, поред улоге коју је имао као председник Управног одбора Пастеровог завода, редовног а потом и почасног члана Друштва. Ништа у животу није добио незаслужено, тако је и у депандансу Музеја Војводине у Хемптовој кући, у саставу Завода за антирабичну заштиту - Пастеровог завода у Новом Саду, поводом 95. рођендана откривена његова биста, рад вајара Владимира Т. Јокановића, што припада само најзаслужнијима! Почасни је члан и Секције за историју медицине СЛД.
Више од пола века ме и лично везује познанство са великаном, професором Тео Ковачем. Био ми је наставник током студија медицине, потом велики узор у струци и поштовани старији колега до његовог пензионисања у оквиру рада на Медицинском факултету и у оквиру консултативних прегледа оболелих на одељењима на којима смо радили као лекари специјалисти. Добро сам га уочио и запамтио као јединог од свих наставника који је доследно присуствовао свим догађањима на Факултету од значаја за науку, тако и одбранама магистарских и докторских теза. Када сам му са Иваном Ковачем пришао да га поздравим и пожелим успешан наставак битке за будући живот, и на наведено га подсетио након завршетка службеног дела њему посвећеног Омажа, са радошћу је прихватио предлог да се заједно фотографишемо за успомену на дан значајног славља.
Мој драги и цењени млађи колега Иван Ковач, неуролог и неурофизиолог, сада активан у приватној пракси у Тел Авиву и Кфар Саби (Израел), професоров је најближи и једини живи фамилијарни представник, син почившег Карла, његовог старијег брата. Наравно да је Иван-Вања допутовао само да би цело време био са њим, код њега и у свим повезаним дешавањима са стричевом рођенданском прославом. 
Не би овај кратки осврт на сасвим посебно уприличену и, за било ког човека у нас ретку, вековну рођенданску прославу, да се не придодају и они подаци из биографије тада млађаног Теа Ковача, они најтежи, најсуровији и најстрашнији делови живота које је проживео све време Другог светског рата, сведочио o страшном прогону Јевреја, провео га у интернацији, затворима, логорима и на принудном раду, преживео Холокауст очи у очи са злочинцима, изгубио родитеље и бројну родбину, отели им зликовци сву имовину... После свега цео живот помагао je људима, без обзира на било шта, на расу, националну припадност, имовинско стање, образовање ... Само дубоко искрен људски однос према сваком!
За време студија, сиромашан да сиромашнији не може, у Београду се издржавао радом на пословима демонстранта, кориговањем и техничком припремом књига. Један је од оснивача студентског стручног часописа Медицински подмладак. Завршио је стручно-научну публицистичку каријеру као уредник, рецензент и активни приложник чланака у новосадском Медицинском прегледу.
У јеврејским организацијама веома активан од младости –након Другог светског рата ангажован у издавачкој делатности Савеза јеврејских општина Југославије (СЈОЈ), добитник Мегиле захвалнице и Захвалнице СЈОЈ, представљао  јеврејску заједницу Србије на Светском конгресу јеврејских општина у Јерусалиму 1992, био председник Јеврејске општине у Новом Саду у два мандата, у више мандата и активни, а сада почасни члан Извршног одбора Савеза јеврејских општина Југославије, касније Србије, члан редакцијског одбора едиције Ми смо преживели. Учествовао у превођењу књиге В. Маношека Холокауст у Србији 1941/42, а са немачког је сам превео и две књиге Симона Визентала: Једро наде и Макс и Хелен.
Завршићу са навођењем спонтано изречене посланице једног од колега који је био за говорницом на уприличеном омажу: Да нам поживите још сто година драги наш професоре!

У Новом Саду, 27. априла 2023.

 

Милорад Жикић
Председник Управног одбора Пастеровог друштва у Н. Саду, редовни професор неурологије МФ УНС у пензији, потпредседник Секције за хуманост, уметност и културу ДЛВ-СЛД и сениор Америчке академије неуролога